Pitala sam se mnogo puta, šta je to unutar mene, što me čini osobom, čovekom, sa svim tim pojedinostima i specifičnošću, koja me čini u mnogome , nekome slična ili vrlo različita, lako prihvatljiva ili ono suprotno.
Svi smo mi u nečemu slični a u nečemu različiti, ali problem nastaje u onoj tački komunikacije,među ljudima, kad treba prihvatiti nekog ko je drugačiji.Zašto nas uznemirava ako je neko drugačiji, zar nije baš u tome raskošnost Života, da nam ponudi , pregršt raznolikosti a mi zapažamo, biramo, pravimo izbore po našem poimanju, iz lične perspektive.
Ponekad pravimo izbore, ne pitajući se šta zaista želimo, jer se poravnavamo i upoređujemo, sa većinom, onim što je široko prihvaćeno i samim tim sigurno, da nas niko našim izborom neće ismejati, osuditiili, odbaciti.
Ne slušamo sebe uvek, taj unutrašnji glas i često napravimo izbor, kakav očekuju oni oko nas, a to uvek znači da radimo protiv sebe, jer druge nikada ne možemo dovoljno zadovoljiti i iskupiti našu sreću.Takvo naše postupanje donosi osećaj ne ispunjenosti, jer zadovoljavamo tuđu meru i tuđe želje a ne svoje.
Nekada sam mislila da je ovakvo razmišljanje sebičnost, ali danas spokojno znam da nije .Nije sebičnost, živeti kako želiš, već je sebičnost kad od drugih tražimo da žive kao mi.
Svi zapravo imamo,svoj neponovljivi i specifičan put,osobenost i unutrašnji osećaj, šta želimo, šta je za nas istina, kako je vidimo i koji je naš sledeći korak.
Dođe tačka u životu, kad se posloži i prevagne, mera po kojoj merimo i gradimo svoj život a to je Sloboda i Radost,zato biram, da moja radost, bude uvek moj
izbor.Meni je to dovoljno.Meni je to najviše što se može, a ja uvek želim najviše.
Svi smo mi u nečemu slični a u nečemu različiti
Leci Art Life 