Prvo jutarnja kafica i lagacko razbuđivanje, dok je moj pas Bibi leškario u mom krilu; e koja idila. Uživali smo oboje! Posle kafice, razbuđivanja i kupatila odosmo nas dvoje u šetnju, bez nekog planiranja, gde i koliko…pa koliko nam se bude svidelo, jer sam kroz prozor primetila da duva neki vetar, što znači da nije za kej.

Krenusmo našom ulicom, pa polako u kraj u koji inače ne idemo, a tamo sam otkrila jednu divnu ulicu sa ogromnim drvećem, prekrasnim, tako mirnu i sunčanu.

Kuće u toj ulici su prilično lepe i starinske, što ja jako volim. Činilo mi se kao da sam negde u selu ili nekoj varošici. Bilo kako bilo, lepo smo se išetali moj Bibi i ja, pa nazad kući. Oprala sam Bibiju nožice i otišla u kuhinju. Treba nešto za ručak spremiti. Bacila sam se na pravljenje ćufti, koje moji ukućani obožavaju… he he he  :D

snežno drvo

Ručak je bio ukusan, njam, njam lepo smo se naručkali i zatim sam sela za komp. Utom je došla moja ćera, da mi malo pomogne u vezi nekih stvarčica za moj sajt, jer me nije bilo neko vreme. Bilo je zabavno i interesantno, jer me je moja ćera i učila nekim novinama na kompu

U nekom trenutku je moja ćera primetila da pada sneg….srećan prvi sneg…jupiiiii…..

Za sve one koji su se danas suočili sa sobom, i prešli granice svoje udobnosti, želim vam prijatno veče i srećan prvi sneg, koji se doduše već otopio ali nema veze, pašće sutra novi…he he he

Evo pesmice za sve Vas!

Jedna od stvari koje sam otkrila u svom životu je, koliko je važno i neophodno raditi stvari koje želiš i koje ti prijaju, jer  velika je  Moć naše Kreativnosti.Život mi je dobio novu dimenziju!

Počela sam da otkrivam talente, koje nisam ni znala da imam, a neke uspavane sam probudila. Kad se čovek jednom prepusti svojim kreativnostima, ma koje one bile, javljaju se druge, još zanimljivije, koje nas još više ispunjavaju i oduševljavaju.

Taj unutrašnji svet, koji je u nama, je beskonačan i nepresušan u svojim kreacijama i lepoti.Vreme dok stvaramo, je samo po sebi radost i isceljuje svaku našu negativnost.Najlepši poriv, koji je u nama ljudima, je stvarati i voleti.To je utkano u našu bit, kao kod, koga ne možemo i ne želimo da se odreknemo.

Naša kreativnost nas usrećuje, istinski ispunjava do najviših dubina, našeg bića.Potrebna nam je kao i vazduh koji dišemo, podjednako.Naša kreativnost nam pokazuje , ko u stvari jesmo, koliko smo divni i sposobni i jedinstveni.Budi pozitivan duh u nama.

Svaki čovek je poseban po svojim talentima i sposobnostima i kreator svog života.

Ogromna je moć naše kreativnostii, jednom kada je otkrijemo, postajemo gospodari svoje sreće.

Čovek svakog trena nešto kreira, ceo svoj život, svoje hobije, sakupljajući nešto,gajeći cveće, slikajući omiljene pejzaže.Svakog nešto zanima.

Taj unutrašnji svet, koji je u nama, je beskonačan i nepresušan

Ovaj svet koji nam je na raspolaganju, pruža pregršt raznolikosti,pogotovo što imamo na raspolaganju internet.Današnjem čoveku je sve na dlanu, pristupačno, a mi gledamo i biramo iz toga sveta, svako za sebe šta nam je zanimljivo, inspirativno i šta želimo.Tu naša kreativnost razrađuje i stvara, neki novi svet iz lične perspektive.

Ja u sadašnjem trenutku u svom životu volim da slikam naušnice, i to mi je toliko zanimljivo i toliko me ispunjava, da osećam ne samo da sam zadovoljna, nego sam sam prosto srećna , srećna ,jako srećna i moje su naslikane naušnice svakog dana sve lepše i lepše.Vidim kako u tom stvaranju stalno napredujem.To me dodatno još više motiviše.Ideje mi dolaze same i lako.Sve sam opuštenija, prosto se igram kao dete.Izgubim se u toj igri stvaranja a moje naušnice, nosi neko ko sebi izgleda lepše i zaniljivije u njima.

Moje kreacije, moja umetnost se nastavlja, i ne služi samo meni već i nekom dalje, eh… koji čaroban krug?

Svi smo mi u nečemu slični a u nečemu različiti, ali problem nastaje u onoj tački komunikacije,među ljudima, kad treba prihvatiti nekog ko je drugačiji.Zašto nas uznemirava ako je neko drugačiji, zar nije baš u tome raskošnost Života, da nam ponudi , pregršt raznolikosti a mi zapažamo, biramo, pravimo izbore po našem poimanju, iz lične perspektive.

Ponekad pravimo izbore, ne pitajući se šta zaista želimo, jer se poravnavamo i upoređujemo, sa većinom, onim što je široko prihvaćeno i samim tim sigurno, da nas niko našim izborom neće ismejati, osuditiili, odbaciti.

Ne slušamo sebe uvek, taj unutrašnji glas i često napravimo izbor, kakav očekuju oni oko nas, a to uvek znači da radimo protiv sebe, jer druge nikada ne možemo dovoljno zadovoljiti i iskupiti našu sreću.Takvo naše postupanje donosi osećaj ne ispunjenosti, jer zadovoljavamo tuđu meru i tuđe želje a ne svoje.

Nekada sam mislila da je ovakvo razmišljanje sebičnost, ali danas spokojno znam da nije .Nije sebičnost, živeti kako želiš, već je sebičnost kad od drugih tražimo da žive kao mi.

Svi zapravo imamo,svoj neponovljivi i specifičan put,osobenost i unutrašnji osećaj, šta želimo, šta je za nas istina, kako je vidimo i koji je naš sledeći korak.

Dođe tačka u životu, kad se posloži i prevagne, mera po kojoj merimo i gradimo svoj život a to je Sloboda i Radost,zato biram, da moja radost, bude uvek moj

izbor.Meni je to dovoljno.Meni je to najviše što se može, a ja uvek želim najviše.

Svi smo mi u nečemu slični a u nečemu različiti

Sreća je mirisna  kafica i voćna torta, koja se topi u ustima.

Sreća je kad kiša dobuje u toplo leto i nikako da prestane, kad ugledam osmeh na licima mojih prijatelja, ili bilo čijih, kad se obučem u zeleno, kad procvetaju moji zumbuli i lale, a ja sednem u travu i mirišem, da upijem svu tu lepotu i postanem deo toga.

Sreća je kad je mir u srcu i kad glavom vladaju vesele misli, kad te neka kjniga zarobi , pa se posle nje osećaš nekako veći i bolji i mudriji.

Sreća je vatromet  za novu godinu i dupla duga na nebu. Sreća je hodati po šumi i slušati cvrkut ptica. Sreća je gledati Dunav, kako svojom vodenom snagom vijuga, a svojom lepotom grli svakog ko ga pogleda.

Sreća je sresti nove ljude, slične sebi i deliti svoje misli sa njima.

Sreća je uvek tu u nama i oko nas, ali je mi nekad ne vidimo, jer žurimo i brinemo i nerviramo se , kao da to može nešto popraviti.

Čudni smo mi ljudi nekad, da ne poveruješ!

Sreća je sresti nove ljude, slične sebi i deliti svoje misli sa njima.

Gledam kroz prozor taj vodopad kapljica, kako se rasipaju i kvase svaki list drveta, svaku travku i svaki deo pločnika, krovove, dimnjake.Kiša se sliva niz prozore, niz kišobrane, koje nose ljudi , koji žure da se sklone, da ne pokisnu, brzo kući ili u neki zaklon.

Toliku dinamiku napravi kiša, ma kolko kratka bila, čudo!Na putu su pune barice već napravile, darmar a ljudi ih užurbano preskaču, stiskaju čvrsto svoje kišobrane, srećni što su ih uopšte i poneli.

Ima onih ljudi, što ne vole da nose kišobrane, ili su zatečeni situacijom, ali šta je tu je, pa to je ipak, samo voda sa neba!Neki su oblaci odlučili da se olakšaju i brže putuju, svojim nebeskim putem

Ako mene lično pitate, ja sam ona suprotna od meteopate, volim i priželjkujem kišu i vetar ,i svaku provalu oblaka.Ta živost prizora i divan čisti vazduh, ispune  moje oči, moje uši i moje srce.Prosto se u meni desi sreća i radost, i satima bi  gledala i slušala, kako divno dobuje kiša, ili bi izašla na ulicu i krenula u kišnu šetnju, ulicama ili kejom.

Naravno kiša u prirodi je nešto najlepše za mene.Volim taj zvuk dobovanja, kišnih kapljica.Imam osećaj neke povezanosti sa prirodom ,tada.Dešava se čudo, ja sam radosna i neki opojni mir me prožima.Biljni i životinjski svet se raduje, jer neće biti žeđi, a potoci, reke, mora i okeani dobijaju na svojoj raskoši i snazi.Oblaci su lakši i plove , srećni dalje, u neke druge krajeve.Ljudi su stali i umirili su se , gledaju kroz prozor, neki su se ušunjsli u svoje krevete ispod pokrivača, dok ovi što su na ulicii užurbano preskaču barice i jedva čekaju, da stignu tamo gde žele, da se zaustave i odahnu.Da kiša leči i smiruje…

Kreiramo ceo svoj život, svaki tren i uvek pronalazimo nešto novo,što nas interesuje i inspiriše da stvaramo, pravimo, crtamo, pevamo,pišemo,družimo se, razmenjujemo misli i ideje i još milion drugih sitnica.

Ja sam pronašla neki svoj svet u ovom univerzumu, svet mog unikatnog nakita, i sad sam nedavno pronašla novu tehniku kako da drugačije izrađujem moje naušnice i to me jako raduje.Pokazaću va neke fotografije mojih novih naušnica.

Zeleni gušteri

Veseli cvetić

Loly Pop

Morski konjić

Evo toliko od mene , možda će se neko inspirisati…….Srećan rad!

Međutim, sve je to palo u vodu kad sam se zaljubila u jednog švabu na moru a zvao se Wolfgang, taj isti nemački mi se počeo polako sviđati, čudo nevođeno, he he .Išla sam u Beč mnogo puta, a i moj dragi Wolfgang je dolazio kod mene u Novi Sad, a ja sam učila nemački kao da je najlepši jezik na svetu.Koliko su neke predrasude na tankim nožicama!

Sve sam ovo ispričala da bi ste bolje razumeli mene, kad sam mnogo godina kasnije govorila uh ni taj engleski nije baš nešto.Međutim na internetu ima divnih knjiga koje bi volela čitati a kod nas nisu ni prevedene.Tako se ja jednog dana jako,jako zamislim,i kažem sebi e draga moja , zašto ti nešto ne uradiš po tom pitanju da bi te knjige bile pristupačne za tebe, i tako ja odlučim da se prošle godine upišem u privatnu školu engleskog jezika.Prelomila sam u sebi i predrasudu, da je već kasno za mene jer sam generacija iz pedesetih, kao i Đole, he he

Shvatila sam da mi sami određujemo svoje granice, tako da sam ih ja malo proširila, he he .

Ova 2010 godina je već druga godina da pohađam moju školicu, gde imam toliko divnu profesoricu Lelu, koja je fenomenalna u svakom smislu.Izuzetno dobar predavač.Ima tako divnu energiju, da imate uvek osećaj da joj je stalo da vas nauči što više.Interesantna je , lepa i prijatna.Evo i sličica , koje sam uslikala pre nedelju dana.

Moja tičerka Lela i ja smo u sredini, sa leve strane je Jelena a sa desne tičerka i vlasnica škole Nena.

Mnoge ljude sretnemo u našem životu, i odavno sam prestala da razmišljam da je to slučajno.Uvek postoje razlozi i dobrobiti, zbog čega se susrećemo, ma koliko razočarenja i bola primili u tim iskustvima.Uvek u svemu tome dobijemo deo radosti, saznanja i viši pomak u „slobodi“ u našim ubeđenjima i shvatanjima, jer od ljubavi smo samo slobode žedniji.

Mnoga prijateljstva nam se dese, koje nas oplemene,omekšaju naše srce, izoštre naš „unutrašnji vid“.Postanemo mekše, toplije ljudsko biće, i sa više razumevanja da smo nekad istomišljenici nekome, a nekad drugačijeg stava, ali naučimo to prihvatiti bez želje da menjamo druge, jer samo sebe same možemo menjati, a kad se mi menjamo i oni oko nas se menjaju. He he he he , čudan neki zakon ali tako funkcioniše i mislim da je tako pravedno.

Ponekad smo u prijateljstvu ona strana koja više da,ali neka nam  nije ni malo žao zbog toga, jer svako da koliko može, a kako tražiti od nekog ono što još nema a imaće ,naučiće ga život kroz nekoga koji svojom bezmerom, potakne  nečije srce da da, da se usudi da da, i ne razmišlja da će za njega ostati ne dovoljno.

Imam prijateljstva još iz osnovne i srednje škole.To je kao da imaš neke svedoke kad si bilo mali i zelen, he he he  da li je to bilo u „prošlom životu“ ?Ne kažem da je sve besprekorno i savršeno među nama ali znam da ih volim i da su u mnogome doprineli mojoj radosti i sreći, sreli smo se sa velikim razlogom uzajamne dobrobiti.To je naš zajednički put.Hvala vam Vanja i Jelena.

Ovaj post sam posvetila svojim školskim  drugaricama  Vanji i Jeleni.Vanji je bio rođendan 23 januara i slede slike sa tog rođendana, i moja slika koju sam sama naslikala kao poklon Vanji.

Ovo sam ja i Vanja.

Jelena i Vanja

Ovo je slika koju sam slikala za Vanju.

Bilo je tu svega,predmeti od stakla, drveta, slike od suvog lišća,raznoliki nakit od srebra i  još puno, puno toga , ali ono što je mene privuklo, bile su malene naušnice na kojima je bila naslikana neka bubica, toliko slatko i sa nekom mojom merom, boja i šarma da sam ih dugo gledala i uživala.

Dvoje mladih iza tezge, koji su prodavali ovaj nakit od čudnog materijala su mi objasnili, kako se taj materijal zove fimo, a sličan je veoma beolinu i da je to veštačka glina, koja se peče.

Od tog trenutka,prošli su meseci, i uspela sam nekako da nabavim taj materijal tako da sam sela sam za sto da štogod napravim i veoma sam se radovala, jer volim da vajam i crtam.Fimo ili beolin je  materijal u osnovnim bojama, i od toga se mešanjem i gnječenjem prave druge boje i nijanse.

Bilo je tu izazova, hm… muka,  jer se to lepilo i naravno prošlo je neko vreme, dok nisam usavršila veštinu da od fima nešto i napravim.Otkrila sam divnu radost i novi skriveni talenat u sebi , koji mi je pružio mnogo divnih trenutaka ispunjenja i radosti i evo moje male izložbe.

Evo još malo….

i još…..

Čudna je i neobjašnjiva stvar, kako ne možemo u potpunosti da razumemo, prihvatimo  i u potpunosti volimo, svoje najbliže, svoje mile  roditelje, za života, već tek kad odu , kad nisu više među nama, sklopi se ta čarobna slagalica,  od svih divnih emocija i osećaja, svih prekrasnih misli i reči koje smo u stanju, da izgovorimo o njima u jasnoći i ljubavi.Sve je jasno,sve je dobro i sve je u miru.

Već odavno spadam u one ljude , koji se iskreno preispituju i koji uvek polaze od sebe, ne kriveći druge, kada je bilo šta u pitanju u životu i dobro i ono „drugačije“, he he he …

Međutim iako sam  mnogo  volela svoje roditelje, svoju Zoki i Vladu(Vlatko sam ga zvala iz milja)  nisam ih uvek razumela, mada sam imala žarku želju, jednostavno, to tek sada vidim,tada nisam mogla jasno da sagledam razloge zašto razmišljaju ili postupaju na određeni način u određenim situacijama.Očiti je bilo potrebno još puno toga da saznam o sebi i shvatim sebe samu, da bi mogla, toliko da „dobacim“ da razumeti svoje roditelje.

Bili su divni,prekrasni,  obični ljudi, jednostavni, sa svojim sopstvenim svetom,radoznalosti, radosti,ljubavi , divnih postignuća, talenata i puni topline i ljubavi i da je daju i da je prime.Mnogo toga divnog sam dobila i naučila od njih i hvala im na tome mnogo.Uvek su tako živo prisutni u mome srcu bez tuge, samo osećaj duboke nežne ljubavi i moje zahvalnosti, što su bili deo moga života, mojih saznavanja o sebi, životu i ljubavi i svega što nas okružuje.

Sada ih osećam kao da su deca, samo se raduju i igraju i stalno su bezgranično živahni , nasmejani , srećni i zadovoljni, svemu što su postigli i gledaju me odgore iz svoga prekrasnog  sveta, vedra srca šalju mi pozitivne misli i svu svoju ljubav, da svakog dana budem sve  srećnija, jer od toga ne postoji više , zato ja svakog dana činim sve što znam, da budem puna optimizma, pozitivnog očekivanja i rastuće radosti.

Volim Vas puno,Zoki i Vlatko,  radosno mi ne dostajete i Vi ste zaslužni što sam danas ovakva , kakva  sam , nikad zadovoljnija i srećnija i sigurna sam u srcu to znam, videćemo se kad se završi moje zemaljsko putovanje, jer život je beskonačna putanja a mi smo nebeski putnici.Zahvalna sam Vam na svemu i kad pomislim na Vas osećam samo ljubav.Ovo je moj  ćale Vlatko i ja.